HRONOLOŠKE ODREDNICE

1934-1940 Rano detinjstvo

Ljubomir Popović, u umetničkom svetu poznat kao Ljuba, rođen je 14. oktobra 1934. godine, u Tuzli (Kraljevina Jugoslavija), od majke Spasenije iz svešteničke porodice i oca Alekse, imućnog trgovca koji je posedovao imanje s krčmom i dućanom, na drumu između Tuzle i Zvornika. Nekoliko dana pred Ljubino rođenje, u atentatu u Marselju ubijen je kralj Aleksandar I Karađorđević. Ljuba je često pominjao da je njegov dolazak na svet bio obeležen crnom zastavom na kući i da je majka, zbog pretrpljene traume, imala izuzetno težak porođaj. Posebno je naglašavao činjenicu da se „rodio naopačke“. U znak zahvalnosti prema ženi koja je pomogla na porođaju, roditelji su udovoljili njenoj želji da se dečak nazove Ljubomir, a ne imenom svog dede po ocu, kako je nalagala srpska tradicija. Ljuba je rastao kao voljeno, ali povučeno i plašljivo dete. Prva sećanja vezana su za igre s očevim slugom Stevom, koji je za njega vadio rakove iz obližnjeg potoka, za jezive priče o hajducima, za mali grob u dnu bašte u kome je počivalo telo jednog rano preminulog deteta njegovih roditelja… Snažan utisak na njega je ostavio i događaj vezan za prvi broj Politikinog Zabavnika. Otac Aleksa bio je pretplaćen na Politiku, koju je šofer autobusa na relaciji Beograd-Tuzla, ne zaustavljajući se, izbacivao svakodnevno kroz prozor vozila. Tako je jednog dana, pravo pred Ljubu, sleteo časopis sa slikama u boji namenjen dečjem uzrastu. Može se reći da se tog trenutka pred Ljubom otvorio put u novi univerzum, iz kojeg više nikada neće hteti da izađe.

1941 - 1952 Školovanje u Valjevu

Neposredno pred početak Drugog svetskog rata porodica se seli u Valjevo, izbegavši tako pokolje koje su nad srpskim stanovništvom počinile pronacistički i autonomaški orijentisane muslimanske borbene formacije. Tom prilikom stradao je veliki broj Ljubinih rođaka s majčine strane, a svi tragovi njihovog postojanja (kuće, grobovi, dokumenta) su uništeni. Za vreme okupacije Ljuba završava četiri razreda osnovne škole. Nastava se odvija u improvizovanoj učionici, u jednoj kafani. U udobnu građansku kuću Popovića useljavaju se nemački oficiri, ostavljajući vlasnicima, za sve njihove potrebe, jednu sobu i kuhinju. Porodica nikad neće dočekati da uživa u blagodatima sopstvenog doma pošto će se, posle odlaska nemačkih oficira, u kuću useliti predstavnici komunističke vlasti. Valjevski period obeležen je druženjem i igrama s vršnjacima, sportskim aktivnostima među kojima fudbal zauzima posebno mesto, ulaskom u svet avanturističkih romana i nagoveštajima crtačkog dara. Skoro sve svoje slobodno vreme Ljuba provodi u Zečinjaku, omanjoj šupi koja ocu Aleksi služi za sušenje mesa, a njegovom potomku za gajenje zečeva, čitanje i crtanje. Prvi crteži su u formi stripova, s tematikom inspirisanom pročitanim romanima. Kao učenik gimnazije – koja se u ono vreme sastojala iz četiri niža i četiri viša razreda – Ljuba se ističe u pisanju i slikanju. Na jednom konkursu za literarni prikaz filma odnosi prvu nagradu, ostavljajući iza sebe Živojina Pavlovića, budućeg filmskog reditelja i bliskog prijatelja. Za potrebe jednog lokalnog bioskopa izrađuje reklamne panoe velikog formata, zarađujući tako svoje prve honorare. Istovremeno počinje da radi i kao pomoćnik kino-operatera u projekcionoj kabini bioskopa. Tada se rađa strasna privrženost sedmoj umetnosti, koja će trajati do kraja njegovog života.

1953-1957 Beograd, Akademija primenjenih umetnosti

Završivši gimnaziju s odličnim uspehom, Ljuba se suočava s činjenicom da je nastavak školovanja na Univerzitetu u Beogradu za njega praktično nemoguć. Porodica, ako se izuzme dečji dodatak, ne raspolaže gotovo nikakvim prihodima: otac Aleksa, koji je tokom ratnih godina izgubio sve što je imao, postao je bezvoljan i inertan, bez ikakve poslovne inicijative. Ono malo novca što je Ljuba uspevao da zaradi nije ništa menjalo. Potpuno neočekivano, direktor bioskopa „Sindikat“ Voja Glušac dolazi na ideju da, uz skromnu novčanu naknadu, uposli Ljubu u Beogradu, kao selektora i dobavljača filmova za valjevske bioskope. Uporedo s tim, Ljuba bi studirao na Akademiji primenjenih umetnosti i usavršavao se u dekorativnom slikarstvu. Ideju podržava i Ljubin profesor likovnog vaspitanja iz gimnazije Bogdan Bakić, koji ga s pismenom preporukom šalje pravo kod rektora Akademije Branka Šotre. Iako je bio toplo primljen, Ljuba iz rektorovog kabineta izlazi razočaran: prijemni ispiti su već završeni. Da mu ne bi propala cela školska godina, Ljuba se upisuje na Istoriju umetnosti i, istovremeno, na kurseve crtanja u Šumatovačkoj ulici. Tako se, u biblioteci fakulteta, prvi put susreće s reprodukcijama u boji najpoznatijih dela slikarske umetnosti. Na časovima u Šumatovačkoj počinje da savladava osnove crtanja po modelu i otkriva realnost nagog ljudskog tela. Istovremeno, sklapa čvrsta prijateljstva s nekoliko budućih studenata Likovne akademiju. U jesen 1953. godine, Ljuba se, nakon uspešno položenog prijemnog ispita, upisuje na Akademiju primenjenih umetnosti. U početku pažljivo sluša uputstva profesora i udovoljava svim njihovim zahtevima, ali, kako vreme prolazi, akademska pravila crtanja i slikanja sve mu teže padaju. Razumevanje forme i njeno prenošenje na hartiju s matematičkom preciznošću nisu u skladu sa slikarskom vokacijom koja u njemu počinje da se budi. On želi da prodre dalje od fizičke pojavnosti i da ono što iza nje pulsira propusti kroz filter sopstvenog senzibiliteta. Po ugledu na kolege s Likovne akademije, uvodi u svoju klasu praksu crtanja aktova u prirodnoj veličini, kao i veću slobodu u upotrebi uljanih boja. Njegov individualizam profesorima se sve manje dopada, ali Ljuba, sad već organski vezan za svoje umetničko opredeljenje, a osim toga, i tvrdoglav po prirodi, nije spreman ni na kakve ustupke. Tačka razdora biće dostignuta na početku četvrte godine studija, kad je Ljuba zvanično zamoljen da napusti Akademiju. Na pomolu su teški dani. Godine provedene na Akademiji primenjenih umetnosti obeležene su i sklapanjem prijateljstva s budućim filmskim rediteljem i piscem Živojinom Pavlovićem koji će, baš kao i Ljuba, napustiti studije na Primenjenoj akademiji da bi se posvetio svojoj pravoj vokaciji.

1957-1959 Beograd, Akademija likovnih umetnosti

Neposredno nakon odluke o izbacivanju s Primenjene akademije, Ljubi se, drugi put u njegovoj slikarskoj karijeri, osmehuje sreća. Profesor Ivan Tabaković, koji ceni njegov rad i ne slaže se s predloženom sankcijom, preporučuje ga kolegi s Likovne akademije, Marku Čelebonoviću, koji ga prima u svoju klasu – direktno na četvrtu godinu. Ovaj vrsni pedagog podržava Ljubu u traganju za sopstvenim slikarskim izrazom, ograničavajući svoje intervencije na samo poneki prijateljski savet. U to vreme Ljuba već ima, za ondašnja merila, sasvim pristojan atelje, koji je pronašao prethodne godine i adaptirao uz pomoć prijatelja i kolega Nikole Rudića i Miše Martinovića. To je prostrana, šestougaona kupola, podignuta na vrhu jedne višespratnice u Zagrebačkoj ulici, s pogledom na nebo i na Savu. Kroz pet uzanih, vertikalnih prozora, u tminu ateljea prodiru snopovi žućkaste svetlosti i stvaraju čudnovate igre senki. Mnoge slike nastale između 1957. i 1959. godine imaju u nazivu podsećanja na taj atelje: Fantomi tavana (1958), Akt tavana (1958), Zelena slika tavana (1959) i sl. Na platnima iz tog perioda dominira ljudska figura, često izbrisanog lica, nepokretna i zarobljena u zagušljivom prostoru ispunjenom nejasnom zebnjom. Hromatska gama kreće se u rasponu između oker žute i pečene umbre, s mestimičnim izletima u crvene i zelene tonove. Na izložbi studentskih radova, tradicionalno priređivanoj krajem svake školske godine, Ljubine slike privlače pažnju Leonida Šejke, osnivača i teoretičara grupe Mediala. Šejka je svojim stavovima o sintezi renesansne tradicije i moderne misli za Ljubu već bio uzor. Utoliko je veći njegov ponos kad mu ta harizmatska ličnost, bez premca u ondašnjim umetničkim krugovima, saopštava: „Ti si jedan od naših.“ Već sledeće godine, dve Ljube slike uvrštene su na treću izložbi Mediale, u Galeriji Grafičkog kolektiva. Prijateljstvo koje se, uz snažnu inicijacijsku notu, začinje u to vreme, biće prekinuto Šejkinom smrću, 1970. godine. Godine 1959, u Beogradu je, predstavljanjem kolekcije Urvater, prvi put organizovana jedna izložba nadrealističke umetnosti. Prvi put u životu, Ljuba ima priliku da vidi originalna dela Dalija, De Kirika, Magrita, Delvoa, Ernsta… Zadivljen je originalnošću i kvalitetom pojedinih slika, mada između nadrealističke doktrine i sopstvenih umetničkih poriva ne nalazi nikakav zajednički imenitelj. Nešto od nadrealističkog duha može se prepoznati jedino u njegovim mladalačkim intimnim zapisima koje privatno naziva „Temperatura dana“.

1959-1963 Odsluženje vojnog roka i kraj studija

Kad je završio petu i poslednju godinu studija na Akademiji likovnih umetnosti, Ljuba odlučuje da produži školovanje još dve godine u jednoj od majstorskih radionica. Upisuje se kod profesora Mila Milunovića, mada se pomalo pribojava uticaja koji bi na njega mogla da izvrši ta, kako su svi govorili, autoritarna ličnost. Uprkos glasinama o njegovom nepopustljivom karakteru, Milo Milunović će pokazati razumevanje za Ljubine duboko intimne slikarske porive, ograničavajući svoje intervencije na savete isključivo tehničke prirode. Ljubin slikarski rukopis tako se nesmetano obogaćuje novim formama, na razmeđi figurativnog i apstraktnog, organskog i mineralnog, strukturisanog i amorfnog. Najupečatljivije u tom pogledu su slike Izabela i Bankar i njegova žena. Na početku školske godine, s još nekoliko kolega sa studija, Ljuba odlazi na kraće putovanje u Pariz. Cilj mu je da poseti Luvr, da se prošeta kejovima Sene i strmim uličicama Monmartra i da se sretne s Dadom Đurićem – slikarem iz svoje generacije koji je tri godine ranije napustio Beograd. Dado je svojom neobičnom ličnošću zaintrigirao Ljubu i pre nego što su se upoznali. Kad je video Dadova dela izložena u jednoj od boljih pariskih galerija, kod Danijela Kordijea (Daniel Cordier), u Ljubi se začela iskra nade da će, jednog dana, i on moći da ostvari sličan uspeh. Po savetu Mila Milunovića, prekida školovanje na kraju prve godine specijalnog tečaja i odlazi na odsluženje vojnog roka. Raspoređen je u streljački odred. Kasarna se nalazi u staroj tvrđavi u Bileći, gradiću nekadašnje republike Bosne i Hercegovine. Pošto se dugo bavio sportom, vojne vežbe mu ne padaju teško. Istovremeno obavlja i posao operatera u radio-stanici garnizona, crta i uspeva da uradi i nekoliko slika, koje će doneti u Beograd. Među njima su Ispraćaj sublimiranih taloga, Gajenje metalnih kutija i Jon Ihtem. U jesen 1961, Ljuba je ponovo u Beogradu i upisuje se na drugu godinu specijalnog tečaja kod Mila Milunovića. Povratak Kupoli, platnima započetim godinu dana ranije i samom sebi izaziva u njemu dotad nepoznate zebnje i mučnine, koje samo intenzivan rad uspeva donekle da smiri. Završava sliku Sv. Sebastijan, menjajući iz temelja prvobitno osmišljenu kompoziciju. Jedino ostaje netaknut monohromatski tonalitet, koji karakteriše njegove slike još od 1957. godine. Odanost pečenoj umbri doživeće apoteozu na slici velikog formata Hodočasnici Emausa. Neposredno potom će se pojaviti čudnovati crveno-roze tonovi, uporedo s razuđenim, skoro apstraktnim formama. Ovaj raskid s prepoznatljivim ikonografskim elementima, kao i nepristajanje na klasične metode njihovog prezentovanja, označiće istovremeno i udaljavanje od osnovnih postulata Mediale. Način na koji će Ljuba ubuduće slikati neće se uklapati ni u jedan teorijski sistem. Slično stanje duha on otkriva i kod mladog reditelja Dušana Makavejeva, s kojim se sprijateljuje i pomaže u realizaciji njegovog prvog filma “Parada“.

1963 - 1964 Dolazak u Pariz i prva izložba

Period od sedam godina studija bio je u znaku usredsređenosti na rad i povučenosti u sopstveni svet. Po izlasku iz univerzitetskog okrilja, Ljuba se oseća pomalo izgubljeno. Budućnost je neizvesna. Istovremeno, u njemu jača potreba da proširi svoje vidike izvan granica likovnog izraza kojim je dotle ovladao. U oktobru odlazi u Pariz, nadajući se da će nekako uspeti da zaradi za život i da tamo definitivno ostane. Sa sobom odnosi samo pet oslikanih platana, smotanih u rolnu: Danaja, Rascvetavanje sluzi, Izabela, Istihon i Kozmetirana Bogorodica. Jedan prijatelj mu, odmah po dolasku, nalazi sobicu, „tesnu kao grob“, u malom, oronulom hotelu u pasažu Abes (passage des Abbesses). Zahvaljujući pismu u kome ga profesor Marko Čelebonović preporučuje pažnji gospođe Žinet Sinjak, ćerke poznatog slikara Pola Sinjaka, stiče prva poznanstva s ljudima iz pariskih umetničkih krugova. Prilikom otvaranja jedne izložbe, u Galeriji Creusevault, Žinet Sinjak ga predstavlja Reneu de Solijeu (René de Solier), istoričaru umetnosti i kritičaru, koji će se među prvima zainteresovati za Ljubin rad i zalagati se za njegov prestiž. On Ljubu upućuje na Marsela Zerbiba (Marcel Zerbib), vlasnika Galerije Diderot, na bulevaru Sen Žermen. Zerbib otkupljuje platna doneta iz Beograda i odlučuje da Ljubi svakog meseca isplaćuje određenu sumu novca u zamenu za buduće slike. Period napornog rada, kad je trebalo krečiti stanove da bi se preživelo, pripada prošlosti. Međutim, Ljuba još uvek nema atelje. Crta sedeći na krevetu, s blokom položenim preko kolena. Žinet Sinjak mu na neko vreme pozajmljuje devojačku sobicu u svojoj zgradi na ostrvu Sen Luj (Île Saint-Louis). Ljuba tu započinje svoju prvu parisku sliku. Nazvaće je Razmnožavanje čudovišnog. Zahvaljujući podršci svojih novih prijatelja, dobija na korišćenje atelje američke umetnice Rut Franken (Ruth Francken), koja odlazi u Nemačku na dve godine. Atelje se nalazi na Pigalu, u ulici Lepik (rue Lepic) broj 11. Prostran je, može da se greje, osvetljenje dobija preko velikog krovnog prozora. U novom prostoru, Ljuba se potpuno predaje poslu. Već u maju 1964. priređena je njegova prva izložba, u Galeriji Edouard Smith, takođe u kvartu Sen-Žermen-de-Pre, koju drži Arman Zerbib, Marselov brat. Inicijator te izložbe je zapravo Rene de Solije. Njegovo ime, napisano krupnim slovima na pozivnici, privlači na otvaranje mnogobrojnu publiku, koja se razilazi tek posle ponoći. Na izložbi se platnima iz beogradskog perioda pridružuju i slike nastale u poslednjih nekoliko meseci boravka u Parizu: Mali princ, Razmnožavanje čudovišnog, Vrt uživanja, Vrata raja… Slike iz pariskog perioda odlikuju se složenijom i raskošnijom strukturom. Perspektive se umnožavaju, oblici osciliraju između kompaktnosti i rasipanja u slikarskoj materiji. Nadmoćnost toplih tonova ublažena je prigušenim nijansama zelene i žute, a u ređim slučajevima, i intenzivnom ledeno plavom bojom. Otkako su njegove slike izložene očima publike, Ljuba počinje da sreće umetnike, pisce i umetničke kritičare. Među njima su Patrik Valdberg (Patrick Waldberg), istaknuti poznavalac i zagovornik nadrealizma, i Žak Kermoal (Jacques Kermoal), pisac i novinar u časopisu Paris Match, koji će već sledeće godine napisati odličan tekst o Ljubinom delu. Tokom 1964. godine, Ljuba učestvuje i na tri kolektivne izložbe u Jugoslaviji, među kojima je i „Fantastika u crtežima savremenih beogradskih umetnika“, u Kabinetu grafike Jugoslavenske akademije, u Zagrebu. Tekst za katalog napisao je Aleksa Čelebonović. Značajna promena odigrava se i u Ljubinom privatnom životu. Zbližava se s arhitektom Natašom Jančić, koju je upoznao još 1955. godine, prilikom zimovanja na Kopaoniku. Iz njihove veze, koja će biti ozvaničena 1969. godine, rodiće se dve ćerke, Adriana (1970) i Tiana (1978).

1965 Atelje u Šarantonu

U februaru 1965, Rut Franken iznenada najavljuje svoj povratak u Pariz, tako da je Ljuba prinuđen da traži novi prostor za rad. Jedna Natašina drugarica predlaže mu da preuzme njen dvosobni stan s malom kirijom, u Šarantonu (Charenton), mirnom mestu u predgrađu Pariza. Udaljen od kruga prijatelja s kojima je delio svakodnevicu tokom skoro dve godine, potpuno se posvećuje slikarstvu. Jedina razonoda su mu fudbalske utakmice koje igra sa Špancima iz kraja. Početkom godine, celokupnu Ljubinu pažnju zaokuplja platno velikog formata koje će kasnije biti nazvano Rekvijem. Zbog formalno-estetskih i kolorističkih novina koje je na njemu primenio, počinje da se oseća u tolikoj meri nelagodno da je primoran da sliku na neko vreme skloni kod svog prijatelja, slikara Bate Mihajlovića. Taj događaj vrlo lepo odslikava složenost odnosa koje Ljuba uspostavlja sa svojim delima. Slika Heranija, na kojoj takođe radi, pokazuje se kao mnogo pristupačnija. Njen naslov inspirisan je imenom junakinje naučnofantastičnog romana Pod zlatnim svodom, australijskog pisca Erla Koksa (Earl Cox, Out of the Silence). Ljuba će kasnije izjaviti da je ta slika za njega bila „kao nekakav san o ljubavi i besmrtnosti“. Istovremeno završava platno Bog iluzije, započeto prethodne godine, i slika Tajnu večeru, na kojoj reinterpretira kompoziciju preuzetu od Leonarda da Vinčija. Tokom iste godine radi i petnaestak slika manjeg formata, na kojima nesputano daje oduška svojoj inspiraciji, kako na planu tematike, tako i u tehničkom pogledu. Pozadina je, na primer, naslikana temperom ili gvašem, dok su istančanije forme urađene uljanom bojom.

1966 Monparnas

Ljuba 1966. godine napušta atelje u Šarantonu i, zajedno s Natašom, nalazi stan u centru Pariza – u kvartu Monparnas, koji mu istovremeno služi i kao prostor za rad. Svakodnevni život, međutim, nespojiv je sa kreacijom. Počinje da se oseća ugrožen u svom slikarskom radu, koji je za njega oduvek bio od vitalnog značaja. Slike iz tog perioda su malobrojne, ali, začudo, njihova likovna snaga ostaje neokrnjena. Započinje rad na slici Ljiljana ili Mlečni put i istovremeno radi na Baltazaru, neobičnoj slici čije ime, po Ljubinim rečima, nema nikakve veze s imenom koje su čelnici grupe Mediala dali jednom beogradskom beskućniku da bi od njega napravili simbol slobodnog života. Nezadovoljan sobom, više nije siguran ni u smisao slikarstva. Iznova oseća potrebu da odgovore potraži u dijalogu sa starim majstorima. Sa svojim prijateljem Arsićem odlazi u flamanski gradić Gan (Gand), da bi video čuveni poliptih Mistično jagnje Jana van Ajka. Nekoliko meseci kasnije, nezaboravan utisak na njega će ostaviti slika Ambasadori Hansa Holbajna, iz londonske Nacionalne galerije. Reprodukcija te slike, s lobanjom u anamorfozi, kao simbolom povezanosti između okultnih nauka i umetnosti, ostaće dugi niz godina na zidu Ljubinog ateljea. Marsel Zerbib organizuje Ljubinu drugu samostalnu izložbu, ovog puta u svojim galerijama: najpre na Sen-Žermen-de-Preu, a potom u Briselu. Tom prilikom štampa se i skromna knjižica s crno-belim reprodukcijama Ljubinih slika i tekstom Žaka Kermoala, koji piše: „Poznavati Ljubu, to znači ući direktno u fantastični svet, u kojem je imaginarna samo naša ograničenost na planu mašte. […] Ako je (taj svet) povremeno apsurdan, to je samo zato što je način na koji ga mi posmatramo apsurdan.“

1967 Atelje u pasažu Odesa

Te godine Ljuba napokon nalazi atelje koji mu potpuno odgovara. U suštini, to je jedan zapušten i prljav tavan. Biće potrebno mnogo sati rada da bi se od njega napravilo mesto pogodno za rad. Ono što je privuklo Ljubinu pažnju bili su, pre svega, veličina prostora i zastakljen krov, koji je propuštao hladnu zenitalnu svetlost. Osim toga, kvart Monparnas je pružao sasvim drugačiji ugođaj od onog u okolini modernog zdanja u kome je Ljuba jedno vreme živeo i radio. Pasaž Odesa (passage d’Odessa) je stecište boema i mladih glumaca, posebno otkako je tu otvoren kafe-teatar Liserner (Café-théâtre Lucernaire). Nakon više meseci smanjene aktivnosti, Ljuba je pod tako snažnim naletom energije da istovremeno započinje rad na nekoliko platna. Među njima je Izabela nekoliko godina kasnije, koju je lako dovesti u vezu s Izabelom iz vremena studija u klasi Mila Milunovića. Ta slika svedoči, kao i mnoge druge, o trošnosti ljudskog tela, ali isto tako i o postojanosti Ljubinog slikarskog izraza. Ljuba učestvuje na nekoliko zvaničnih slikarskih manifestacija u Parizu, Antibu (Antibes), Monružu (Montrouge) i Beogradu. Galerija Rive Gauche, kojom rukovodi R. A. Ogistensi (R. A. Augustinci), izlaže pod naslovom „22 slikara drugačije figuracije“ Ljubine crteže i grafike zajedno s delima Maksa Ernsta, Dorotee Taning, Anrija Mišoa, Vilfreda Lama i drugih.

1968 Prvi veliki formati

Ovo je godina potpune predanosti radu. U svom novom ateljeu, svetlom i prostranom, Ljuba sve vreme posvećuje slikama koje je započeo prethodne godine i nekolicini novih. Među njima se ističe platno vrlo velikog formata Anđeo perverznosti ili Buđenje malih kutija, koje će biti izloženo na Majskom salonu u Parizu i koje će kupiti, nešto kasnije, Nacionalni centar za savremenu umetnost (Centre National d’art contemporain, CNAC). Ta slika odiše izuzetno snažnom senzualnošću. Zaobljeni i mekani oblici u bestežinskom stanju opkoljavaju centralnu žensku figuru, sugerišući ideju da jedna te ista primordijalna magma iznedruje celokupni organski svet. U maju počinje da se prikazuje u bioskopima „Odiseja u svemiru 2001“, reditelja Stenlija Kjubrika. Oduševljen ovim remek-delom sedme umetnosti, Ljuba postavlja na platno dugo tri metra prve obrise slike koja će se, kad bude završena, zvati Proricanje ili Omaž Arturu Klarku i Stenliju Kjubriku. U aprilu, učestvuje na izložbi „O imaginaciji“, koju organizuje Ogistensi u svojoj Galeriji Rive Gauche.

1969 Kuća na Vrniku

Kao i svake godine, Ljuba provodi letnje mesece u Jugoslaviji. U Valjevu ga dočekuje njegovo staro društvo, a u Beogradu provodi sate u razgovorima o slikarstvu sa Leonidom Šejkom. S prvim vrućinama odlazi na Jadransko more. Oskudna priroda i plavo nebo pomažu mu da povrati energiju i „pročisti mozak“. Na ostrvcetu Vrnik, blizu Korčule, zajedno sa Natašom kupuje napuštenu kamenu kuću, koja je nekad služila kao klesarska radionica. Nakon višegodišnjeg renoviranja i dogradnje, ta kuća će se, svakog leta, pretvarati u mesto susreta mnogobrojnih jugoslovenskih i francuskih prijatelja. Među njima: Rene de Solije sa suprugom Rene Mies, An Tronš i Filip Kirval (Philippe Curval, pisac), Andre Pjer de Mandijarg sa suprugom Bonom (Bona de Mandiargues, slikar), Žorž Fal (Georges Fall, izdavač), Žak Goldšmit (Jacques Goldsmith, izdavač i osnivač časopisa Quadrum), Gordon Saks i Rut Hofman (izdavači američke monografije o Ljubi)… U jednom intervjuu Ljuba će izjaviti: u mom životu Vrnik ima posebnu aromu zbog koje ću ga se uvek rado sećati. U Parizu, sastaje se redovno sa Reneom de Solijeom. Još uvek se teško sporazumevaju na francuskom, ali ni jednom ni drugom reči nisu neophodne da bi se međusobno razumeli i uvažavali. Rene de Solije ga upoznaje sa Žoržom Lambričem (Georges Lambrichs), urednikom u izdavačkoj kući Gallimard. Slika Proricanje je završena i izložena na Majskom salonu u Parizu. Ljuba uporedo radi na još nekoliko dela velikog formata: Anabela ili Žeđ za zlom, Hibernacija, Pitanje histeričnih predmeta, Lekcija iz alhemije, Grad ujedenih ljudi, Mesečarka… U septembru, Narodni muzej iz Valjeva priređuje izložbu Ljubinih slika iz perioda između 1957. i 1963. U novembru, Ljuba učestvuje na grupnoj izložbi „Znaci nadrealističke obnove“, koju Patrik Valdberg organizuje u Galeriji Isy Brachot, u Briselu. Mnogo kasnije poveriće jednom prijatelju da je imao velikih rezervi u vezi s učestvovanjem na toj izložbi jer se nikad nije osećao nadrealistom.

1970 Nova poznanstva, prva ćerka, smrt oca

U proleće učestvuje na još jednoj izložbi u organizaciji Patrika Valdberga, naslovljenoj „Nadrealističke rezonance“. U tekstu za katalog Valdberg piše: „Nije zanemarljiva Ljubina zasluga to što je, kroz svoju umetnost, iznova priveo našoj svesti sakralni karakter ovog sveta užasa.“ Završava slike Pitanje večnosti i Hibernacija. Istovremeno radi na velikom vertikalnom formatu Stvaranje androida, koji se odlikuje vrlo složenim kolorističkim harmonijama. An Tronš (Anne Tronche), jedan od najboljih poznavalaca Ljubinog dela, reći će kasnije da je ovde „boja postala sintaksa. Ona sjedinjuje ili razjedinjuje pojedine elemente kompozicije“. U ovom periodu nastaje i slika Glorija. Mlečno prozračna ženska prikaza, smeštena u centralnom delu slike, zasipa blagom svetlošću izdužene kristalne oblike kojima je okružena. Sklapa poznanstvo s Alenom Žufroom (Alain Jouffroy) koji u to vreme, zajedno sa Žan-Klaransom Lamberom (Jean-Clarence Lambert), izdaje časopis u odbranu likovnih stremljenja mladih, Opus international. Te godine, u pripremi je specijalni broj posvećen Jugoslaviji. Žufroa za tu priliku piše tekst u kojem udružuje Ljubu i Dada Đurića pod naslovom: „Dado-rat, Ljuba-rat-i-mir.“ Tokom leta Ljuba odlazi na kraće putovanje u Firencu koje, iz duboko ličnih razloga, ostavlja u njemu bolnu uspomenu. U svom dnevniku će zapisati: „Još i danas, kad mislim na Firencu, uspomena me izneverava i ne uspevam da u pamćenje dozovem neku ubedljiviju predstavu. Vidim zlatni grad koji je toliko tuđ mom ličnom univerzumu kao da se radi o nekoj drugoj planeti.“ U maju se rađa Ljubina prva ćerka Adriana. U jesen, upoznaje Tesu Erold (Thessa Herold), koja je samo nekoliko meseci ranije otvorila galeriju. Uskoro će između njih otpočeti duga i plodna saradnja, koja će biti prekinuta tek Ljubinom smrću, četrdeset šest godina kasnije. U septembru umire Ljubin otac Aleksa Popović. U decembru umire dragoceni i nezamenljivi prijatelj Leonid Šejka.

1971 Prva monografija

Ciklus „kosmičkih slika“, nagovešten prethodne godine slikom Stvaranje androida i postavljanjem na platno prvih obrisa slike Rađanje kosmičkog čoveka, počinje da se širi. Pod naletom iste inspiracije nastaju i platna S one strane zvezdanih vrata i Lestvice beskraja. Ljuba postepeno napušta „scene iza zatvorenih vrata“, s jednom ili dve osobe u skučenom prostoru, da bi ih zamenio širim i raskošnijim predstavama. Slikarski rukopis postaje mekši, gipkiji, fluidniji. Noseći u sebi svetlost i energiju, forme se oslobađaju tereta materijalnosti. O tome svedoči Soba u Firenci, slika intimne atmosfere i potresne senzibilnosti. U oktobru, Galerija Isy Brachot iz Brisela organizuje Ljubinu samostalnu izložbu. Predstavljeno je trideset šest slika, iz perioda između 1967. i 1970. godine. Uvodni tekst za katalog napisao je Rene de Solije. Kao vatreni zagovornik Ljubinog slikarstva, napisao je, takođe, jedan veći tekst o Ljubi, koji će uskoro biti objavljen u formi knjige. To je prva Ljubina monografija na francuskom jeziku i prva monografija jednog jugoslovenskog slikara ikad objavljena u Francuskoj. Izlazi u decembru, u biblioteci „Džepni muzej“ (Musée de poche), izdavača Žorža Fala (Georges Fall). Tim povodom Tesa Erold izlaže u svojoj galeriji (Galerie de Seine) četiri slike velikog formata. Slike je zapazila istoričarka i teoretičarka umetnosti An Tronš, koja otvoreno izražava svoje oduševljenje. Nekoliko godina docnije, na inicijativu Tese i Žaka Erolda, An Tronš će napisati izuzetno dobar tekst o Ljubi, za monografiju kod njujorškog izdavača Gordona Saksa (Gordon Sacks). Bogati kolekcionar i pisac Žan Davre (Jean Davray) otkriva Ljubino delo i ubrzo postaje njegov redovni kupac i pokrovitelj. Zahvaljujući njegovoj finansijskoj podršci, Ljubine slike počinju da se visoko kotiraju na umetničkom tržištu. Ambasador Jugoslavije Ivo Vejvoda organizuje u svojoj rezidenciji prijem na koji je, uz prestižnog gosta Salvadora Dalija, pozvan i Ljuba. Dva slikara diskutuju tom prilikom o iskustvima u vezi s korišćenjem boja.

1972 Prodor u erotizam

Slike iz ove godine odlikuju se, pre svega, izuzetno snažnim prodorom u erotizam. Ženska tela s istaknutim seksualnim obeležjima izneta su u prvi plan na slikama poput Venera i smrt, Sabra ili Omaž gospođi Roben, Grad izgubljenih ljudi i na još nekoliko drugih. Ljuba, međutim, nastavlja da kategorički negira sve što na prvi pogled liči na figuraciju i narativnost koja uz nju ide. Istraživanja formalno-estetskog tipa ostaju u središtu njegovih traganja na planu kreacije. Jedini stvarni predmet njegovog slikarstva je samo slikarstvo, reći će u jednom intervjuu, dvadeset godina kasnije. U februaru mesecu, na preporuku Renea de Solijea, Andre Pjer de Mandijarg (André Pieyre de Mandiargues) posećuje Ljubin atelje. Između pisca nadrealističke orijentacije i slikara kome će se redovno pripisivati isto opredeljenje, od prvog trenutka uspostavlja se čudesna saglasnost. U maju i junu, u Galeriji de Seine, izložene su dvadeset tri Ljubine slike većeg formata, nastale u periodu između 1970. i 1972. Tekstove za katalog napisali su Andre Pjer de Mandijarg i Rene Etijambl (René Etiemble). U svom tekstu Mandijarg kaže: „Umetnici koji rade glavom i oni koji rade rukom mogu se takođe podeliti na slikare tople ruke i slikare hladne ruke što, u našem slučaju, suprotstavlja jednog drugom Ljubu i Dalija, čija ledena umešnost nema ničeg zajedničkog sa žestinom koja sebi daje maha na Ljubinim platnima.“ Posredstvom Gija de Lausea (Guy de Lahoussaye), Ljuba upoznaje američkog galeristu Džulijana Aberbaha (Julien Aberbach), koji će mu prirediti izložbu dve godine kasnije. Tokom godine učestvuje na više kolektivnih izložbi u Parizu, Briselu i Skoplju. Za vreme letnjeg boravka u Valjevu, Ljuba upoznaje Slavicu Batos, svršenu gimnazijalku i buduću studentkinju arhitekture. Nakon nešto više od deset godina, ona će postati njegova životna saputnica, a potom i venčana supruga. Iz njihove veze rodiće se 1989. dečak, koji će, u skladu sa srpskom tradicijom, dobiti ime po svom dedi, Aleksi Popoviću.

1973 Savršeno vladanje zanatom

Ljuba, koji odistinski živi samo za slikarstvo, nastavlja da, propitivanjem slikarske materije, otkriva ono što se komeša ispod površine njegovih misli i osećanja. Prostor se zakrivljuje na njegovim platnima, vizije se međusobno prožimaju, oblici se pokoravaju različitim uglovima gledanja. O tome naročito svedoči slika Firenca ili Rađanje melanholije, započeta 1972. i dovršena 1973, ali isto tako i Zalazak sunca ili Kompleks Lilit, na kojoj uočavamo slično iskliznuće pogleda. Na najznačajnijoj slici iz tog perioda, nazvanoj Molitva ili Ključ univerzuma, postaje očigledno da te proračunate distorzije perspektive idu rame uz rame sa savršenim vladanjem zanatom. Galerija de Seine organizuje izložbu „Kolekcija fantom“ (Collection fantôme) čiji je cilj da objasni vitalnost nadrealističkog slikarstva sve do te, 1973. godine. Izbor slika i uvodni tekst za katalog povereni su Filipu Supou (Philippe Soupault), koji je, zajedno sa Andreom Bretonom, bio jedan od osnivača nadrealizma. Ljubina slika Lot i lotos predstavljena je zajedno sa delima Braunera, Kamača, Domingeza, Ernsta, Klea, Tangija, Pikabije… Ljuba te godine učestvuje i na nekoliko kolektivnih izložbi u Parizu, Briselu, Beogradu i u više italijanskih gradova u okviru izložbe „Nadrealizam još uvek i zauvek“, u organizaciji Patrika Valdberga.

1974 Izložba u Njujorku

Na inicijativu Tese Erold, francuski pisac i pesnik ruskog porekla Alen Boske (Alain Bosquet) piše tekst za monografiju o Ljubi, koja izlazi u izdavačkoj kući Éditions de la Connaissance, iz Brisela. To je prva monografija iz biblioteke namenjene boljem poznavanju umetnika koji su se pojavili posle 1945. godine. Nju uređuje Žak Goldšmit (Jacques Goldsmith), osnivač časopisa Quadrum. Potpisivanje knjige upriličeno je u Galeriji de Seine i tom prilikom je izloženo osam slika velikog formata. Ista izložba, upotpunjena s još deset slika, predstavljena je, u septembru, u njujorškoj galeriji Aberbach Fine Arts. Uprkos radikalnog otklona Ljubinog pikturalnog izraza u odnosu na onovremena estetička strujanja, izložba postiže nesumnjiv uspeh. Publika s puno spontanosti pokazuje interesovanje za velike formate, među kojima su Vremensko telo, Atelje, Dan i noć… Uvodne tekstove za katalog napisali su Sem Hanter (Sam Hunter), američki istoričar moderne umetnosti i Rene de Solije. Izuzetno, Ljuba je uneo u katalog sopstvene kratke komentare izloženih dela, izvučene iz njegovih dnevničkih beležaka. U Njujorku ostaje nekoliko sedmica, provodeći vreme u upoznavanju grada, razgledanju galerija i posetama muzejima. Nema želju da slika, tako da atelje koji je Aberbah iznajmio za njega ostaje prazan. U novembru, nedugo po dolasku u Pariz, bolno ga pogađa smrt Renea de Solijea. Krajem godine Ljuba stiče francusko državljanstvo.

1975 Poslednji dani u ateljeu u pasažu Odesa

Otkako su završeni radovi na modernizaciji železničke stanice Monparnas i izgrađena poslovna zgrada od, za ono vreme, neverovatnih dvesta metara visine, postala je neizbežna i rekonstrukcija kvarta u kome se nalazio pasaž Odesa. Ljuba je primoran da napusti svoj atelje. I sama pomisao na to izaziva u njemu strahovitu uznemirenost. Slike nastale u tom periodu su malobrojne, ali kreativna energija i dalje je netaknuta. Ljuba radi dva velika formata, Reinkarnacija (posvećena Reneu de Solijeu) i Kosmička svest, na kojima se arhitektonski reperi gube u korist manje strukturisanih, neuhvatljivijih prostora. Primećuje se i pojava tmurnih, olujnih nebesa. Ljuba postavlja na platno i začetke slika Lepotica dana i Ukrotiteljica i duhovi. Jedna neobična slika, naslovljena Odbojnost (K.E.C.), svedoči o tome kako se kod Ljube uspostavlja fuzija između uspomena iz privatnog registra i aveti izvučenih iz nekih prastarih sećanja. Mišel Lanslo (Michel Lancelot) snima film o Ljubi za seriju emisija na francuskoj televiziji pod nazivom “Slikari našeg vremena“. Direktno pred kamerama Ljuba započinje i radi sliku Lepota đavola. Petar Nedeljković snima film o Ljubi za beogradsku televiziju. Bibliofilsko izdanje knjige velikog formata, sa sedam originalnih Ljubinih grafika i tekstom Žan-Klaransa Lambera (Jean-Clarence Lambert) Tegobna zadovoljstva (Les plaisirs difficiles) izlazi u izdavačkoj kući Pjera Belfona (Pierre Belfond), u luksuznoj biblioteci „Sveske pogleda“ (Les cahiers de regard). An Tronš započinje rad na knjizi koja bi trebalo da svedoči o celokupnom Ljubinom slikarskom opusu. Ljuba sklapa poznanstvo sa umetničkim kritičarem i piscem Žan-Lujem Ferijeom (Jean-Louis Ferrier). Psihoanalitičar Žak Lakan (Jacques Lacan) posećuje Ljubin atelje.

1976 Anamorfoze i omaž Goji

U februaru, Ljuba posećuje izložbu “Anamorfoze“, u pariskom Muzeju primenjenih umetnosti. Ova vrsta slikarstva, koja se približno može opisati kao odraz nekog predmeta u zakrivljenom ogledalu, još od Renesanse postavlja pitanje odnosa između privida i realnosti. Inspirisan izložbom, Ljuba slika Krik, pokazujući da i u današnje vreme ima slikara zainteresovanih za neobičnosti te vrste. S grupom prijatelja odlazi na svoje prvo putovanje u Španiju i posećuje muzej Prado, Barselonu, Kadakes i Valenciju. Doživljava šok pri pogledu na Gojinu sliku Sveti Franjo isteruje đavola iz opsednutog samrtnika. Po povratku u Pariz, dovršava sliku Proleće (omaž Goji), unoseći u svoje sećanje snažnu erotsku dimenziju. U Galeriji de Seine izlaže crteže i lavirane crteže, upotpunjujući katalog sopstvenim tekstovima, izvučenim iz sveski sa zabeleškama “Temperatura dana“. Zajedno sa Boterom, Dadom, Čavezom, Veličkovićem i Kremoninijem, učestvuje na izložbi “Neobični prostori“, koju u Strazburu organizuje Žan-Dominik Rej (Jean-Dominique Rey). U toku leta, Andre Pjer de Mandijarg provodi mesec dana na Vrniku. U opuštenoj i prijateljskoj atmosferi, Ljuba i on konačno imaju dovoljno vremena za druženje i razgovore. Po povratku s letovanja, Mandijarg će napisati pesmu u prozi Oda Ljubi, u koju će uneti i svoje impresije o Vrniku. Pesma će biti objavljena u književnom časopisu La Nouvelle Revue Française, 1977. godine. Useljava se u novi atelje, u ulici Val de Gras (Val de Grâce), gde završava slike Lepotica dana i Ukrotiteljica.

1977 Početak triptiha i put u Izrael

Ljuba radi na više velikih formata, u okviru priprema za izložbu u galeriji Beaubourg, planiranu za sledeću godinu. Završava slike Zemlja (Moli) i Pali anđeo i započinje rad na Želji II, koja u tom momentu nosi naziv Izgubljeni raj. Beleži u svojoj svesci pojavu plavih i ljubičastih tonova, “ledenih i mekih kao pokrivač smrti“. Započinje platno izuzetno velikog formata (260×400 cm) koje će, kad bude završeno, biti nazvano U čast Džejmsa Džordža Frejzera. Putuje u Izrael i posećuje, između ostalog, Sinajsku goru i manastir Svete Katarine. Impresioniran je prelivima boja Sinajske pustinje, „od crvene ka hladnoj roze i sivoj“. Filip Prens (Philippe Prince) snima za francusku televiziju trinaestominutni film o Ljubi pod nazivom Metamorfoze. Tekst Alena Boskea služi kao poetska nit koja ujedinjuje slike. Film nikada nije bio prikazan zbog nesuglasica oko autorskih prava između Boskea i izdavačke kuće Gallimard.

1978 „Ljubav-čudovište“, druga ćerka

U februaru izlaže jedanaest slika velikog formata u pariskoj Galeriji Beaubourg, koju vode Pjer i Marijana Naon (Pierre et Marianne Nahon). Pisac teksta za katalog je An Tronš. Pri pogledu na celinu izloženih dela, Ljubu prožima osećanje nelagodnosti zbog toga što se u „tolikoj meri razotkriva“ na slikama. Pred leto, izlaže dvadeset pet velikih formata u Fondaciji Veranneman, modernom zdanju u slobodnom prostoru, pored gradića Krišutem (Kruishoutem), u Belgiji. Tekst za katalog napisao je Alen Boske. Za tu priliku, Ljuba izrađuje i dve serije od po deset malih formata: Deset malih košmara i Pećine nesvesnog. Sklapa poznanstvo sa Anatolom Domanom (Anatole Dauman), osnivačem i direktorom filmske producentske kuće Argos films. Na Domanovu inicijativu, reditelj poljskog porekla Valerijan Borovščik (Walerian Borovczyk) snima petnaestominutni film Ljubav-čudovište. Za vreme snimanja, Ljuba dorađuje slike Vukodlak i Proleće. Svemir Pavić snima film Ljuba o sebi. Pojedine scene filma zabeležene su na otvaranju izložbe u Galeriji Bobur, a neke na ostrvu Vrnik, u toku leta. Izdavačka kuća Pjera Belfona objavljuje monografiju o Ljubi, s tekstovima dvanaest autora. Urednik izdanja je Žan-Luj Ferije. U novembru izlazi knjiga Jurgisa Baltrušaitisa (Jurgis Baltrušaitis) Ogledalo. Dobar poznavalac Baltrušaitisovih tekstova o anamorfozama, Ljuba je ovog puta iznenađen podudarnostima između sadržaja knjige i sopstvenih tendencija ka rasparčavanju prostora i stvaranju udvojenih univerzuma, u kojima se preliću iluzije i stvarnost. U narednim godinama, ispod njegove kičice nastaće veći broj „slika s ogledalima“. U maju se rađa druga Ljubina ćerka, Tiana.

1979 Jedan triptih smenjuje drugi

Tri slike velikog formata, predviđene da čine triptih pod nazivom Izgubljeni raj, razdvojene su i njihovi putevi su se definitivno razišli. Ubuduće, one će nositi nazive Želja I, Želja II i Želja III. Nasuprot tome, tri druge slike, nakon što su delimično doslikane i prilagođene jedne drugoj, ujedinjene su u triptih U čast Džejmsa Džordža Frejzera. Planirano je da triptih bude izložen u svečanoj sali Kongresnog centra „Sava“ u Beogradu. Po dolasku u Beograd slike će, u cilju stvaranja koherentnije celine, biti delimično doslikane. Istovremeno, Ljuba radi na slikama Otvaranje ponora telu, Žena noći i na diptihu Ogledalo I i Ogledalo II. Galerija de Seine posvećuje Ljubi celokupan prostor na sajmu savremene umetnosti FIAK (Foire International de l’Art Contemporain, FIAC), u pariskom Gran Paleu (Grand Palais). Izloženo je šest novih slika velikog formata, među kojima je i Poljubac smrti, slika posvećena galeristi Aleksandru Braumileru (Alexandre Braumüller), koji je izvršio samoubistvo skokom u Senu. Braumiler je svojevremeno preporučio Ljubu svom prijatelju Žanu Davreu, koji će uvrstiti u svoju kolekciju veliki broj njegovih slika. Mišel Lanslo organizuje izložbu „Ukradeni muzej“ paralelno u Galeriji Isy Brachot i u Galeriji de Seine, u Parizu. Ljubine slike Ledeni breg i Dupla nostalgija izložene su zajedno s delima Botera, Kamača, de Kirika, Dada, Delvoa, Magrita… Film Valerijana Borovčika Ljubav-čudovište prikazuje se u pariskim bioskopskim salama pred projekciju filma Limeni doboš reditelja Folkera Šlendorfa (Volker Schlöndorff). Časopis za umetnost i arhitekturu Cimaise objavljuje prilog o Ljubi, s tekstom An Tronš i više crno-belih reprodukcija. U časopisu za fotografiju Zoom izlazi veliki intervju s Ljubom koji je obavila Izor Sen-Pjer (Isaure de Saint Pierre), propraćen reprodukcijama u boji. Časopis Opus International posvećuje takođe nekoliko stranica Ljubi. Tekst je napisao Anri-Aleksis Bač (Henry-Alexis Baatsch). U februaru umire Ljubina majka, Spasenija Popović.

1980 Ledeno plavo

Ove godine Ljuba slika tri platna u sasvim novom, ledeno plavom tonalitetu – Ledeno doba, Tri tačke i Planina želja. Smatra da je taj pomak u plavičasto, prozirno i ledeno proizašao iz plavog kvadrata na slici Otvaranje ponora telu, iz prethodne godine. „Ledeni kristali“ pojavljuju se takođe na tek započetom platnu Raspeće, u vezi s kojim već počinje da predoseća teškoće na planu egzekucije. Da bi što bolje dočarao napetost razapetog tela, slika ga najpre u horizontalnom položaju, pomažući se predstavama histeričnih konvulzija. U Njujorku učestvuje na ambicioznoj izložbi koju organizuje Pjer Karden (Pierre Cardin) pod naslovom „Tendencije u evropskoj modernoj umetnosti – sto slika iz perioda 1950–1980“. Autor izložbe je pisac i umetnički kritičar Andre Parino (André Parinaud). LJuba izlaže Igre ljubavi i smrti, iz kolekcije Žana Davrea, i još nekoliko slika koje ustupa Galerija de Seine.

1981 Raspeće

Ljuba završava jednu od svojih najznačajnijih slika, Raspeće. Zapisuje: „Ova slika je mir i nemir, bol ljubičastih urvina, histerična tenzija čoveka i plavi, izlomljeni komadi mojih najlepših iluzija.“ Početkom godine, u pariskoj Galeriji Isy Brachot, organizovana je izložba akvarela i laviranih crteža. U katalogu je objavljen tekst Mišela Lansloa kao uvod i Ljubin tekst o akvarelu. U Peružu (Pérouges), na jugu Francuske, Ljuba izlaže dvadeset sedam slika različitih formata, iz perioda 1976–1981. Ista izložba predstavljena je i u NJujorku, u oktobru, u prostoru Pierre Cardin Evolution. Njujorški izdavač Gordon Saks objavljuje, na inicijativu i uz finansijsku podršku Tese Erold, obimnu monografiju o Ljubi na engleskom jeziku, za koju je tekst napisala An Tronš. Knjiga je obogaćena kompletnim katalogom svih dotadašnjih Ljubinih slika, i svečano promovisana na pomenutoj izložbi kod Pjera Kardena. Časopis Vogue-homme objavljuje, u majskom broju, članak o Ljubi, s tekstom Izor de Sen Pjer i fotografijama Alberta del Orta (Alberto dell Orto). Nemački časopis Die Kunst objavljuje, u junskom broju, tekst Gustava Renea Hokea (Gustav René Hocke) o Ljubi, propraćen reprodukcijama u boji. Isti časopis objavljuje pomenuti članak i u knjizi Svet slikarstva od 1900. Jugoslovenski književni časopis Gradac posvećuje Ljubinom delu celokupni prostor dvobroja 42–43. Tekstovi većeg broja autora propraćeni su crno-belim reprodukcijama. Pisac i autor dokumentarnih filmova Žan-Mari Dro (Jean-Marie Drot) snima jednočasovnu emisiju o Ljubi za francusku televiziju, u okviru serije „Umetnost i ljudi“. Snimanje se obavlja u Parizu, Beogradu i manastiru Morači. Obimna Enciklopedija seksualnosti, u osam tomova, posvećuje Ljubi pet stranica. Uz tekst Izor de Sen Pjer objavljeno je osam reprodukcija. Početak saradnje s beogradskim galeristom Čedomirom Edrenićem.

1982 Od Ostrva smrti do Ekstaze

Završetak slika započetih prethodne godine, na kojima Ljuba nastavlja da se bavi temama udvajanja prostora i prozirnih, reflektujućih površina, koje će dobiti naziv Kavezi ljubavi I i II. Slika sa sumornim ostrvom u gornjem delu, u početku zamišljena kao omaž Beklinu (Arnold Böcklin), pretvara se u pohvalu razularenom erotizmu i dobija naziv Ekstaza. Sliku Žena noći, započetu 1979, koja je pretrpela više temeljitih izmena, kupuje Andre Serval (André Serval). Izložena je u Gran Paleu (Grand Palais), u okviru izložbene postavke „Kabinet kolekcionara“. Galerija Marion Meyer organizuje mini-retrospektivu Ljubinih crteža, akvarela i slika, koja pokriva period između 1958. i 1982. godine. Galerija de Seine se zatvara nakon dvanaest godina izlagačke aktivnosti. Angažovana od strane firme L’Oréal, Tesa Erold će ubuduće upravljati galerijom Artcurial.

1983 Prvi veliki pejzaž

Ljuba završava tri vertikalne slike velikog formata (195×160 cm), započete 1982. Nakon mnogo oklevanja, biće nazvane Sodomija i Gomora, Tajna memorije i Iskušiteljka. Ova poslednja bila je, zapravo, započeta s idejom da jednog dana bude prekrojena u izduženi trapezoidni oblik, kako je želeo njen naručilac Andre Serval. Tokom izvedbe, Ljuba odlučuje da sliku sačuva u njenom inicijalnom, pravougaonom, formatu i da porudžbinu anulira. Jedna čudna horizontalna slika sa dvopolnom ljudskom figurom, započeta na Vrniku prethodnog leta, dovršena je i naslovljena Duplo lice Saturna. U ovoj godini, Ljuba slika Gušenje (Hara-kiri ili Omaž Mišimi), čiji „hladni i metalni tonovi“ ga iznenađuju i zbunjuju. Takođe počinje svoj prvi veliki pejzaž, „dugo očekivan i priželjkivan“, postavljajući celom dužinom donjeg dela slike nago žensko telo. Vrlo brzo, telo prekriva mnoštvom sićušnih predmeta (u vidu kamenja, voća, cveća), a slika dobija naziv Mesto sahrane. U toku leta, galerista Čedomir Edrenić organizuje izložbu deset akvarela i laviranih crteža iz sopstvene kolekcije, iz perioda 1980–1983. Izložba se održava u Modernoj galeriji Budva. Ljuba upoznaje Etjena Šatona (Etienne Chaton), konzervatora istorijskih spomenika iz Fribura (Fribourg), u Švajcarskoj. Šaton mu naručuje skicu za vitraž u crkvi St Pierre de Carignan, u okolini Fribura. Tema vitraža je raspeće. Počinje da piše tekstove o umetnosti za nedeljni časopis NIN potpisujući se kao V. Pop-Ljubojević.

1984 „Nikad čovek neće biti Bog“

Važna samostalna izložba u Fondaciji Veranneman, u Belgiji. Slike koje pokrivaju period između 1979. i 1984. godine ujedinjene su u tri šestougaone sale. Predgovor za katalog je iz pera Izor Sen-Pjer. U svom tekstu ona kaže: „Nema ničeg statičnog u Ljubinom slikarstvu, ali ima taj pokret, ka nebu ili ka zemlji, ne zna se. Isto tako, on ne veliča srećnu ljubav niti samozadovoljstvo kreacije nego ljubavnu vrtoglavicu nekoga ko pati jer ne može da ima voljeno telo, ko oplakuje razlike koje žigošu ljudska bića. Nikad čovek neće biti Bog. On sam sebe osuđuje da izgradi svoj pakao i da izabere svoje uzbune i besove.“ Slika izrazito erotičnog sadržaja Vizantijski prsten, naslikana te godine, predstavljena je na kolektivnoj izložbi „Umetnost, zlato i nakit“ u prostoru Vandom (Vendôme), u Parizu. Posredstvom Žan-Luja Ferijea, Ljuba upoznaje Jurgisa Baltrušajtisa, koji posećuje njegov atelje.

1985 Voda, šume, leteća čudovišta

Slika Mesto sahrane, koja je zahtevala skoro tri godine rada i promišljanja, napokon je završena. Nova slika Lavica urađena je relativno brzo. Na njoj je nago žensko telo, lučno izvijeno i postavljeno kao neka vrsta mosta iznad široke vodene površine. Ove godine voda počinje da zauzima sve više prostora na Ljubinim slikama. To je posebno uočljivo na slici Prvi Adamov korak. Na njoj su ljudske figure sićušne, što doprinosi utisku grandioznosti prostora. Slične proporcije uočljive su i na velikoj, oniričkoj kompoziciji Zatočenik Fribura. Ta slika nagoveštava buduća fantastična zdanja, izvore, pećine, izmaglice, leteća čudovišta… Jurgis Baltrušajtis objavljuje, u novom izdanju svoje knjige Anamorfoze – Izopačene perspektive, tri Ljubine slike – Ingrid, Krik i Pejzaž, kao i mali tekst preuzet iz Ljubinih zapisa „Temperatura dana“. U novembru, Ljuba putuje u Jugoslaviju da bi prisustvovao otvaranju Moderne galerije Valjevo, upravo osnovane na inicijativu Slobodana Đukića, Dušana Mihajlovića i njega samog. Nova galerija započinje svoju aktivnost izložbom posvećenom Ljubi, tačnije, periodu koji je prethodio njegovom odlasku u Pariz.

1986 Nežnost i senzualnost

Završetak slike velikog formata Iskušenja, započete prethodne godine. Kontrast između delikatnosti ženske figure i atmosfere pune skrivenih pretnji. Tokom ove godine, Ljuba nastavlja da slika pejzaže s velikim vodenim površinama, izmaglicama i vodopadima. Ženska tela otelotvorenja su nežnosti i senzualnosti. Najznačajnije slike iz ovog perioda su: U znaku zmije, Studija nežnosti, Vodopad, Sveža voda ukletog zamka, Raspadanje u vremenu… Značajna samostalna izložba u Galeriji Richter & Masset, u Minhenu. Uvodni tekst za katalog napisao je Gustav Rene Hoke. Časopis Penthouse objavljuje, u novembarskom broju, šesnaest reprodukcija Ljubinih slika i tekst iz pera Izor Sen-Pjer Crni romantizam. Kolekcija Žana Davrea izneta je na prodaju u pariskoj aukcijskoj kući Hôtel Drouot. Mišel Puks (Michel Poux), budući pasionirani kolekcionar Ljubinih dela, kupuje Rađanje kosmičkog čoveka. Razdvojen od svoje prve supruge, Ljuba počinje zajednički život sa Slavicom Batos. Put u Amsterdam krajem decembra.

1987 Deca pakla

Ljuba nastavlja da produbljuje temu fantastičnog pejzaža s pokatkad ženskim telom u prvom planu. Prvi obrisi jedne velike horizontalne slike, koje on doživljava kao „novi koloristički krik“, dovode ga u nedoumicu. Ta slika, koja će biti završena tek 1990, biće nazvana Krik ružičastog tela. Po narudžbini Anatola Domana započinje jedan veći pejzaž, ali vrlo brzo ga muči osećaj da ponavlja nešto već viđeno. Postavlja, u središtu slike, jednog crnog anđela, ubeđen da se Domanu to neće dopasti – utoliko više što se slika zove Deca pakla. Doman ipak kupuje sliku i držaće je u svojoj trpezariji sve do smrti, 1998. godine. Ostale važne slike iz tog perioda su: U znaku krsta, Vatra u paviljonu ljubavi (jedna od retkih na kojoj ne dominira plava boja) i Pročišćenje, čiji se neuobičajeni format (138×190 cm) objašnjava činjenicom da je za nju korišćen blind-ram jedne slike iz 1959. godine, koja je sa njega skinuta i poslata u Modernu galeriju Valjevo. Časopis Cimaise objavljuje u broju od marta-aprila-maja, na dvadeset strana, esej o Ljubi iz pera Žan-Luja Ferijea, “Ka trećem milenijumu“. Tekst je propraćen sa 20 reprodukcija, crno-belih i u koloru, iz perioda između 1978. i 1986. Slika Rana predstavljena je na izložbi „Nadrealizam“, u Retreti art centru (Retretti Art Centre), u Finskoj. Ljuba putuje u Fribur, gde završava rad na vitražu Raspeće.

1988 Fikcija raspeća

Dva velika formata započeta u decembru prethodne godine, s ikonografijom koja je manje-više uhodana, napreduju bez većih prepreka. Kad jednog dana budu završeni, dobiće naslove Lavirint apokalipse i Iskušenja, posle. Posle letnjeg godišnjeg odmora, u spomen na plažu Plavi gusar, na ostrvu Jakljan, Ljuba slika Histerični pejzaž, čiji je naslov u početku bio Priroda pod pretnjom. Na slici Zaboravljena giljotina, koja po Ljubinom mišljenju evocira hladnoću i ravnodušnost pejzaža sa slika iz XVIII veka, nastoji da „ostvari ritam, unutrašnji pokret, koji će nagnati posmatrača da sliku čita kao što se čita knjiga“. Sa slikom Povratak Odiseja ili Brodolom idiličnog pejzaža, iz 1987, učestvuje na kolektivnoj izložbi “Mediteran, izvori i oblici XX veka“, u galeriji Artcurial, kojom u to vreme rukovodi Tesa Erold. Slika Raspeće predstavljena je na kolektivnoj izložbi „Stradanje Hrista“, u Muzeju savremene umetnosti u Dankerku (Dunkerque). Tek tom prilikom Ljubi je skrenuta pažnja da je napravio grešku u pisanju naslova: umesto „crucifixion“ stavio je „crucifiction“, što je Hristovom raspeću dalo izvesnu naučno-fantastičnu konotaciju. Izdavačke kuće Albin Michel iz Pariza i Prosveta iz Beograda objavljuju francusko i srpsko izdanje monografije Ljuba s tekstom An Tronš, koja je 1981. godine izašla kod njujorškog izdavača Gordona Saksa (Alpine Fine Arts).

1989 Atelje na Jakljanu

Serija slika u okviru teme „voda i telo“ se uvećava. U prvoj polovini godine nastaju tri slike istog formata – Otkrivanje istine ili Skriveni ljubavnici, Povratak jedne osobe iz prošlosti i Otrovno isparenje. Ljuba ih opisuje kao „slike na kojima su pomešane nežnost i zabrinutost“ ili kao „romantičnu idilu ugroženu treptajima straha“. Postavlja prve nanose boje na platno velikog formata (240×310 cm), koje je zakucano na zid jer je još uvek neodlučan u vezi s narudžbinom blind-rama. Privremeni naslov je Bela svetlost smrti. Beleži da slika u začetku predstavlja „tragediju nestajanja u beloj gutajućoj svetlosti, nematerijalnoj i moćnoj“. Kad bude završena, 1990. godine, na njenoj poleđini stajaće naslov Enigma kreacije. Pisac Serž Fošro (Serge Fauchereau), u saradnji sa Filipom Supoom (Philippe Soupault), organizuje u Montreju (Montreuil) izložbu “Magnetični putnik“, uz koju je štampan i obiman katalog. Ljuba izlaže sliku U znaku krsta. Ljuba provodi ceo jun na ostrvu Jakljan, u Elafitskom arhipelagu, nedaleko od Dubrovnika. S upravnikom odmarališta Milijanom Vasićem potpisuje ugovor o izgradnji ateljea i njegovom korišćenju u narednih deset godina. U leto umire Andre Serval, jedan od najvećih kolekcionara i poštovalaca Ljubinog slikarstva. U julu mu se rađa sin Aleksa. Dan uoči dečakovog rođenja, Ljuba završava sliku Otkrivanje istine ili Skriveni ljubavnici.

1990 Đavo se krije u detalju

Ljuba privodi kraju rad na velikim formatima, započetim tokom dve poslednje godine: Krik ružičastog tela, Enigma kreacije, Đavolje pećine i Providnost posle tela. Inspirisana Ljubinom idejom, Tesa Herold organizuje izložbu „Vidikovac Mandijarg“ u galeriji Artcurial, u Parizu, povodom osamdesetog rođendana Andrea Pjera de Mandijarga. Ljuba je zastupljen slikama Atelje iz 1973–1974. godine i Enigma kreacije. Autor teksta za katalog je Žoze Pjer. Ljuba provodi jun, juli i avgust sa Slavicom i Aleksom, u svom novom ateljeu na Jakljanu. U svojoj beležnici zapisuje: „Pronašao sam ravnotežu između tela i duha. Ako je postojalo vreme sreće u mom življenju, a da sam ga stvarno osetio, onda je to bilo leto 1990. na Jakljanu“. Na Jakljanu Ljuba radi, između ostalih, na platnima koja planira da izloži na FIAK-u, pariskom Sajmu savremene umetnosti. Krajem oktobra, na FIAK-u, izdavač i galerista Mišel Delorm posvećuje Ljubi celokupan prostor na svom štandu. Pri pogledu na izložbenu postavku u celini, pod jakom i hladnom svetlošću Gran Palea, Ljuba nalazi da su izvesni tonovi ostali „sirovi i surovi“ i zaključuje da bi, u budućnosti, „trebalo da više radi na obogaćivanju tkiva slike“. Ne zapostavlja nijedan detalj. Izuzetno je zadovoljan slikom Đavolje pećine. Izložba povodom pet godina postojanja Moderne galerije Valjevo. Ljuba je predstavljen dvema slikama iz beogradskog perioda i tekstom u katalogu.

1991 Poslednje leto na Jadranu

Ljuba postaje član Srpske akademije nauka i umetnosti, van redovnog sastava. Počinje da piše novu seriju članaka za nedeljnik NIN, ovaj put pod sopstvenim imenom i prezimenom. Prvi članak, naslovljen “Nesreća jednog veka“, posvećen je izložbi Teodora Žerikoa, u Gran Paleu. Izlaže osamnaest slika velikog formata u zamku Grijer, u Švajcarskoj. Svečano otvaranje ga ostavlja ravnodušnim. Zapisuje: „Ljudi nisu sposobni da vide. Slikarstvo više nikoga ne interesuje“. U Ženevi, u Galeriji Art Bärtschi Compagnie, izlaže akvarele, lavirane crteže i crteže perom i tušem. U Jugoslaviji izbija rat. Dečje odmaralište na Jakljanu u čijem je sastavu i Ljubin atelje je prazno. Ljuba, Slavica i Aleksa su sami na ostrvu sa jednom hrvatskom porodicom, porodicom čuvara odmarališta Matije Buruma. Vraćaju se u Srbiju poslednjim avionom koji saobraća na relaciji Dubrovnik–Beograd. U Parizu, u jesen, nastaje omanja, vrlo specifična slika kojoj Ljuba daje naslov Moja šetnja posle smrti. Njegova silueta, lako prepoznatljiva u središtu slike, okružena je oblakom “bele i guste svetlosti“. Andre Pjer de Mandijarg umire 13. decembra. Ljuba je duboko pogođen, jer gubi istovremeno velikog zagovornika svog dela i prijatelja.

1992 Lepota i Zlo

Period obeležen sumnjama i zloslutnim mislima. Kao i uvek, Ljuba traži utočište u radu. Slika Košmar, započeta pred kraj 1991, odmiče sporo, ali istovremeno i zbunjuje. „Napeto žensko telo. Most između naših podzemnih strasti i pejzaža smrti, sa morem i crnim otocima. Čudna pojava lepote, zla, ružnoće, haosa.“ Na jednoj drugoj slici, istog formata, telo je u pridignutom položaju. Njegovo lice izražava začuđenost. Definitivan naslov prve slike biće Košmar I, omaž Fusliju, a druge Košmar II, buđenje. U vezi sa slikom Pejzaž sa vulkanskim pepelom, Ljuba beleži „posvećeno jednoj tajnoj ljubavi“. Započinje Veliku sliku Zla i tom prilikom zapisuje: „Nalazim da je slika vrlo lepa. Zlo je, međutim, prisutno, ne znam tačno gde.“ Ljuba je uvršten u Rečnik moderne i savremene umetnosti, u izdanju kuće Hazan. Tekst je napisao Žan-Klarans Lamber. Između ostalog, on kaže: „Ljuba je izgradio svoj sopstveni stil, između fantastike i manirizma, sna i jave, imaginarnog i konceptualnog.“ Nakon gubitka ateljea na Jakljanu, prvi put letuje u grčkom seocetu Ksiropotami, nadomak Svete Gore. Tu nastaje slika Atos, Sveta Gora. Provodi dva dana u manastiru Hilandar.

1993 Smrt sunca

Dok iz Jugoslavije stižu sve više zabrinjavajuće vesti, Ljuba radi na slici Smrt sunca, koju vidi kao neko „predskazanje eksplozije“. Izdavačka kuća Zlatna grana iz Sombora objavljuje knjigu o Ljubi. Tekst koji je Rene de Solije napisao još 1971. godine i poklonio Ljubi neposredno pred svoju smrt, nakon što je dešifrovan, prekucan i preveden od strane prijateljice Sesil Talamon, objavljen je u knjizi, uz veći broj Ljubinih crteža. U knjizi Teatar duše, Alen D. Valad (Alain D. Valade) posvećuje Ljubi poglavlje naslovljeno “Ljuba ili volja za kreacijom“. Tesa Erold, posle devet godina provedenih na čelu galerije Artcurial, odlučuje da ponovo otvori sopstvenu galeriju, ovog puta u pariskom kvartu Mare, pored Muzeja Pikaso, i uvrštava Ljubu u izložbu „Susret prijatelja“, zajedno s Kamačom, Mataom, Mušićem, Saurom, Zao Vu-Kijem… Predgovor za katalog napisao je Pjer Deks (Pierre Daix). Na poziv Žaka Musoa (Jacques Mousseau), nekadašnjeg urednika časopisa Planète, putuje na nekoliko dana u mesto Tatauin (Tataouine), u Tunisu. Letovanje u grčkom seocetu Ksiropotami, završava se vratolomnim putovanjem kolima za Buljaricu, preko Makedonije i Kosova. Kraj leta porodica provodi u kući kolekcionara i prijatelja Draška i Branke Milićević.

1994 Crni romantizam

Ljuba završava sliku Smrt sunca i otpočinje svoju fazu „crnog romantizma“ trima, nešto manjim slikama, istog formata – Radost nepostojećeg prostora, Vrt mrtvog pauna (gde crne munje najavljuju njegovu želju da slika oluje i katastrofe) i Iščezli svet. Na proleće, učestvuje na izložbi „Opsesije“ (Hantises), koju organizuje Gi Berči (Guy Bärtschi), u svojoj galeriji, u Ženevi. Izložena su dela Bejkona, Belmera, Braunera, Mataa, Veličkovića… Na jesen, samostalna izložba slika u galeriji Gija Berčija. Katalog sadrži uvodni tekst i nekoliko pesama Žan-Klaransa Lambera. Objavljivanje četvorojezičnog izdanja knjige Simbolizam Majkla Gibsona (Michael Gibson, izd. Tachen), s reprodukcijom Ljubine slike Iskušenja, posle. Književni časopis Poésie objavljuje, u tematskom broju posvećenom potrebi za ljubavlju, Ljubine crteže i akvarele, propraćene tekstovima Alena D. Valada, Andrea Pjera de Mandijarga (“Oda Ljubi“) i Patrika Grenvila (Patrick Grainville). Ljuba provodi svoje treće leto u Ksiropotamiju. Platna na kojima slika zakucava ili pričvršćuje lepljivim trakama za zid prostorije koja služi kao atelje, dnevni boravak i kuhinja.

1995 Stanište duhova

Ljuba nastavlja rad na horizontalnoj slici vrlo velikog formata, čiji naslov se polako precizira. U ovoj fazi rada, Stanište duhova čini se da joj sasvim odgovara. Oseća da slika „počinje da mu pripada, da je uspeo da se u nju ušunja, da se u njoj nastani, da se s njom identifikuje“. Kaže, takođe: „Nekad sam se oslobađao svojih mučnina tako što sam ih stavljao na slike. Danas u slikama tražim utočište, smiraj za dušu.“ Nova svetlost, različita od dotadašnjih, pojavljuje se na diptihu Soko grad. Definiše je kao „borbu između žute svetlosti i belog usijanja“. U Parizu, učestvuje na kolektivnim izložbama „Figuracija–Konfiguracija“, koju organizuje Žan-Luj Ferije u Galeriji Lavigne-Bastille i na izložbi „Figuracija imaginarnog: od fantastičnog realizma do vizionarske umetnosti“ u galeriji Franke i Pjera Belfona. U Beogradu, Galerija Verica Art organizuje grupnu izložbu slika Dada, Veličkovića i Ljube. Tekstove za katalog napisali su Živojin Pavlović i Branko Kukić. U Valjevu, povodom desetogodišnjice Moderne galerije Valjevo, izložba „Mala antologija srpskog fantastičnog slikarstva“. Dva dokumentarna filma posvećena Ljubi, Ilje Slanog i francuskog autora Sezara Sanfelda (César Sunfeld). Ljuba upoznaje Sarana Aleksandrijana, pisca i teoretičara nadrealizma koji će, nekoliko godina kasnije, napisati tekst za izuzetno važnu monografiju kod izdavačke kuće Cercle d’Art. Na privatnom planu, godina obeležena zdravstvenim problemima. Dve lakše operacije, koje za posledicu imaju umor i neprijatne misli.

1996 Naivnost prošlih vremena

Izložba pet slika velikog formata, iz perioda 1972–1976, u Galeriji Thessa Herold. Katalog s predgovorom Alena D. Valada i Ljubinim tekstovima o svakoj od pet izloženih slika. Za vreme otvaranja, Ljuba je začuđen „naivnošću slika, ali i čeličnom voljom egzekucije“. U oktobru, učestvuje na grupnoj izložbi „Crna lista“, na štandu Tese Erold, na pariskom sajmu savremene umetnosti FIAK. Predstavljen je slikom Noćne priče, omaž E. T. A. Hofmanu. U Modernoj galeriji Valjevo, na Ljubinu inicijativu, izložba pod nazivom „Metafizika – Mrtva priroda“, s tekstom Živojina Pavlovića u katalogu. Tokom leta u Grčkoj radi na većem broju slika srednjeg i malog formata. Po povratku u Pariz, dorađuje poslednje detalje na slici Vrt ljubavi pod nadzorom, započetoj još 1990, na Jakljanu, i završava slike Beli oblak, Tajna roze dijamanta i Buđenje demona. Istovremeno nastavlja rad na slici Smrt mlade devojke koja se, u tom periodu, ispunjava tamnim i pretećim letećim predmetima.

1997 Smrt mlade devojke

Počinje novu sliku velikog formata, smeštajući u središte platna razapeto i okovano žensko telo, uronjeno u oblak užarenih, belo-žutih čestica. Već u toj početnoj fazi slika se blokira, ne napreduje više. Ljuba postavlja pored nje Mladu devojku i smrt, u nadi da će dve slike jedna drugoj pomagati. Ova potonja tada doživljava radikalnu promenu: „mladu devojku sa raskošnom žutom kosom i rastavljenim grudima“ prekriva roj letećih predmeta i bića, koji je usmrćuje i sahranjuje, u pikturalnom smislu. Sa žaljenjem se rastaje od slike Ishibor, omaž Beljajevu, koju smatra svojim metafizičkim autoportretom. Ishibor (tačnije, Ishijander) bio je glavni junak jednog od omiljenih naučno-fantastičnih romana iz Ljubine mladosti, romana Čovek-amfibija, ruskog pisca Aleksandra Beljajeva. Izrađuje dvanaest malih formata, pod zajedničkim nazivom Lutanja jedne senke, kao i više slika za izložbu u Galeriji Thessa Herold, planiranu za 1998. godinu. Među njima je i Brana pred večnošću, slika izvedena s ledenom preciznošću, koja u njemu izaziva čudno osećanje „da ju je naslikao neko drugi“. U Beogradu, književni časopis Itaka posvećuje ceo jedan broj (na 270 strana) Ljubinim slikama i crtežima.

1998 Kraj partije

Dve važne izložbe. U Parizu, Tesa Erold predstavlja, u svojoj galeriji, dvadeset četiri Ljubine najnovije slike, od kojih je dvanaest urađeno posebno za ovu priliku. Predgovor za katalog napisao je Alen Vijo (Alain Vuillot). U Belgiji, u Fondaciji Veraneman, dve sale posvećene su Ljubinom delu. U Beogradu, u Verica Art galeriji, izložba dve slike velikog formata, Smrt sunca i Velika slika zla. U grčkom selu Ksiropotami, u kome provodi već sedmo leto, Ljuba iznajmljuje novu kuću, s malim prostorom u dnu dvorišta, koji mu služi kao atelje. Tu nastaje slika Kraj partije (Beket), koja predstavlja „radost oslobađanja, svečanost napuštanja zemaljske materijalnosti“. U jesen, započinje rad na velikim formatima Fantomski brodovi i Vremenske grobnice, s već poznatim ikonografskim elementima tela, intenzivne svetlosti, skeleta, usitnjavanja, rasipanja… U časopisu nadrealističke orijentacije Supérieur inconnu objavljen intervju s Ljubom, nastao na osnovu razgovora koje je, prilikom svojih poseta ateljeu, s njim vodio i beležio mladi profesor filozofije Alen Vijo. U Modernoj galeriji Valjevo, u Srbiji, izložba kolekcije Čedomira Edrenića. Tridesetak Ljubinih dela izloženo je zajedno sa slikama Šejke, Dada, Samurovića i ostalih. Krajem godine, Ljuba gubi jednog od svojih najstarijih i najbliskijih prijatelja, filmskog reditelja i pisca Živojina Pavlovića.

1999 Grobnice za istoriju

Rad na Vremenskim grobnicama napreduje. Ljuba čita naučnofantastični roman Hiperion Dena Simonsa (Dan Simons) i Fulkanelijeve (Fulcanelli) Misterije katedrala. Nalazi „veličanstvene podudarnosti“ između razmišljanja slavnog alhemičara i svog univerzuma. Zapisuje da je, zahvaljujući Fulkaneliju, počeo da shvata suštinsku razliku između gotske i renesansne umetnosti. U aprilu, slika Vremenske grobnice (Den Simons) je vernirana i „predata istoriji XX veka“. Ljubin tekst “Prema vremenskim grobnicama“ objavljen je u “Broju za kraj veka“ (oktobar-decembar 1999) književnog časopisa Supérieur inconnu. Na koricama časopisa objavljen je krupno jedan Ljubin crtež. U novembru, izložba Ljubinih dela na papiru (malih formata ulja na papiru, akvarela i crteža) u Galeriji La Hune-Brener, u Parizu. Izlazi iz štampe antologija moderne i savremene umetnosti Žan-Luja Ferijea Avantura umetnosti XX veka, s tekstom o Ljubi pod naslovom “Ljubin fantastični svet“ i reprodukcijom slike Venera i smrt. Lanac hotela Novotel naručuje od Ljube crtež, koji je potom litografisan u šezdeset primeraka. Zauzvrat, Ljuba dobija besplatno porodično putovanje na Zelenortska ostrva. U oktobru, putovanje u Beograd, gde se prvi put suočava s posledicama bombardovanja NATO avijacije. U decembru, na poziv Žaka Musoa, putuje na ostrvo Reunion (L’île de la Réunion) u Indijskom okeanu. Ljuba upoznaje francuskog industrijalca i ljubitelja umetnosti Mišela Puksa, koji će postati njegov najznačajniji i najverniji kolekcionar.

2000 Tajna crvenih vrata

Završetak slike Fantomski brodovi, kojoj je pridodat još jedan naslov, na srpskom jeziku: Tajna života posle smrti. U središtu slike je kostur, čija glava podseća na Ljubinu. Ovaj jezoviti autoportret okružen je katedralama koje se ruše, fantomskim brodovima, začaranim šumama, modrom prikazom iz podzemnog sveta, muzičarkom koja svira na butnoj kosti skeleta, ženom voljenom u davna vremena, kristalnom dvoranom. Ljuba misli da je ovo prva slika koja mu se obraća s onog sveta. Jedno drugo platno, naslovljeno Tajna crvenih vrata, ispunjava ga užasom u tolikoj meri da mu pripisuje zlokobnu moć. Učestvuje na izložbama „Fantastika na izmaku vremena“, na Univerzitetu Erlangen-Nürnberg i „Pogled Bernara Noela“ (Bernard Noël), u galeriji koju vode Franka i Pjer Belfon. Književni časopis Phréatique objavljuje na naslovnoj strani broja 93 (Jezik i kreacija) reprodukciju slike Saloma. Tekst je napisao Remon Bejle (Raymond Beyeler). Smrt Jove Obradovića. Ljuba gubi prijatelja i kolekcionara.

2001 Izbavljenje putem slika

Dva velika formata na kojima radi još od 1999. neprestano menjaju izgled. U jednoj fazi on na njima vidi Znakove neba, u drugom Lolitu svetlosti ili Danteove žene, Beatriče, Carstvo Lucifera… Ko su te žene koje se pojavljuju iz mraka? – pita se. Zašto njihova tela isijavaju svetlost? Da li je to svetlost pakla? Užasnut je brzinom kojom mu vreme izmiče i trošnošću svog zemaljskog bivstvovanja. Pita se: „Da li je moje izbavljenje putem slika osigurano?“ Dovršava šesnaest malih formata, predviđenih za specijalno, numerisano izdanje buduće monografije. Njihov zajednički naziv, Lutanje izmorenog duha, isti je kao i naziv jedne slike iz vremena studija. Godine 1959. to je „zvučalo šokantno“. U 2001. „zvuči logično“. Učestvuje na izložbi „Oko časopisa Supérieur inconnu“, u kapeli Posete Deve Marije, (Chapelle de la Visitation), u mestu Tonon-le-Ben (Thonon-les-Bains, Haute-Savoie [Gornja Savoja]), za koju izrađuje plakat i pozivnicu. Časopis objavljuje reprodukciju slike Tajna crvenih vrata, koja je pokazana na izložbi, kao i slika Kraj partije. Kolektivna izložba u Galeriji Franke i Pjera Belfona. U februaru, provodi dve nedelje na Zelenortskim ostrvima. U Grčkoj, konačno pronalazi udobnu kuću s ateljeom, u kome može da se izoluje i da nesmetano radi.

2002 „San o letenju“

Poslednji potezi četkom i verniranje slika velikog formata započetih 1999. Definitivni nazivi su Ponor za anđela i Žena tame. Učestvuje na izložbi „San o letenju“, u Muzeju primenjenih umetnosti, u Beogradu, koju organizuje jugoslovenska avionska kompanija JAT. Kolektivna izložba „Viktor Igo i savremeni umetnici“ u Šamalijeru (Chamalières), u Francuskoj. Ljuba je predstavljen dvema starim slikama, Gajenje metalnih kutija i Izlazak učaurenih. U Parizu, Tesa Erold izlaže na FIAK-u jednu od Ljubinih novijih slika.

2003 Svetlost i senka

Suprotstavljanje svetlosti i sila mraka, jasno uočljivo na Ljubinim slikama počev od prve polovine devedesetih godina (Grad duša, Smrt mlade devojke, Crne pulsacije, Žena tame), ove godine postaje još intenzivnije. Nastaje slika velikog formata Svetlost i senka, kao i nešto manja Povratak crnog anđela, koju Ljuba jasno definiše kao sliku „između raja i pakla“. Vrlo značajna retrospektivna izložba u Galeriji Likovni susret, u Subotici. Oko sto slika, iz perioda između 1953. i 2003. godine, ujedinjeno je pod zajedničkim nazivom „Ljuba ili prizivanje svetlosti“. Tekst za katalog napisao je veliki poznavalac Ljubinog života i dela Milenko Radović. Izlazak iz štampe monografije Ljuba, u izdanju francuske izdavačke kuće Cercle dˈart, u kojoj je naglasak stavljen na dela iz poslednje dve decenije. Autor teksta je pisac i istoričar umetnosti Saran Aleksandrijan. Radio-televizija Srbije RTS–TV Beograd snima i emituje emisiju u trajanju od devedeset minuta, „Umetničko veče – Ljuba“. Voditelj emisije Zorica Pantelić osmišljava potom još jednu emisiju za RTS, pod nazivom „Svetlost i tmina Ljube Popovića“. Između nje i Ljube rađa se prisno prijateljstvo, koje će trajati sve do Ljubinih poslednjih dana. Ljuba i Mišel Puks odlaze na prvo zajedničko putovanje, na Sejšele. Navika da u toku zime provedu zajedno nedelju-dve na tropskim morima nastaviće se i narednih godina.

2004 Istorija glava

U Modernoj galeriji Valjevo, Ljuba organizuje izložbu na temu odsečenih glava. Specijalno za tu priliku, on je prethodne godine izradio sliku Prilog istoriji odsečenih glava. Uskoro, džinovske glave zauzeće vidno mesto na Ljubinim slikama. Najčešće će biti predstavljene s velikim, razjapljenim ustima, koja simbolizuju „usta pakla“ i koja će sebi privlačiti i gutati sićušne ljudske prikaze. Završava sliku Licem u lice sa tamom. Povodom izlaska monografije s tekstom Sarana Aleksandrijana, Tesa Erold organizuje u svojoj galeriji predstavljanje knjige i malu retrospektivu slika nastalih između 1973. i 2003. U Beogradu, Ljuba otpočinje saradnju sa Živojinom Ivaniševićem, osnivačem Umetničkog prostora Pariski krug. U martu, kraće putovanje u Izrael, na Mrtvo more.

2005 San otrovnog cveća

U Parizu, u Galeriji Rambert, izložba jedne slike velikog formata (230×300 cm), započete prethodne godine: San otrovnog cveća. Tekst za katalog napisao je Mišel Elanberže (Michel Ellenberger). Nekoliko dana nakon vrlo uspešnog vernisaža, Ljuba zapisuje u svojoj svesci: „To nije moj san, ta akvarelska slika s plavičastom dominantom i crvenim ubodima zla. To je kiseli ukus otrova koji luči svako biće suočeno sa neizbežnošću svog nestanka.“ U toku godine, završava slike Čudovišna seansa i Belina sutra (posvećena Živojinu Pavloviću). U Beogradu učestvuje na izložbi koju organizuje Umetnički prostor Pariski krug, povodom izlaska knjige Pariski krug – Ljuba, Dado, Vladimir Veličković, Miloš Šobajić. Upoznaje se s Pjerom Majeom (Pierre Mahieu), svojim budućim najvećim kolekcionarom crteža.

2006 Veliki format

U Beogradu, u Umetničkom prostoru Pariski krug, izložba šest slika, povodom objavljivanja monografije Veliki format. Tekst naslovljen “Čarobnjak iz doline milosti“ napisao je Milan Komnenić. Pri pogledu na svoje poslednje slike Ljubu obuzima čudno osećanje otuđenosti u odnosu na njih. Sve je umorniji. Ima utisak „da se njegovo sopstveno telo zaverilo protiv njega“. Teško podnosi hiruršku intervenciju na kolenu, ali nastavljavlja da slika istim ritmom, kao i uvek. Zapisuje u svoju svesku da je „slikarstvo za njega izvor energije i da ga vraća njemu samom“. Završava sliku Rušenje, koja odlazi kod Mišela Puksa.

2007 Izgnanstvo iz raja

Poslednji potezi četkom na velikom formatu Izgnanstvo iz raja, Adam i Eva. Pravi izazov bio je uspostavljanje dobrog odnosa između pastelnih bledoplavih i ružičastih tonova. Zadovoljan rezultatom, Ljuba zapisuje da je ova slika, možda, njegov testament. Radi istovremeno i na drugim platnima manjeg formata, koja nose privremene nazive (Plava sfera, Katarke nevidljivih brodova, Metalne suze, Pomračenje), na kojima se, kao i uvek, pre svega trudi da „uspostavi ravnotežu između svetlosti dana i podzemnih mučnina“. U Beogradu, učestvuje na izložbi „Gistavu Morou u čast“, koja je, po njegovoj ideji, organizovana u Umetničkom prostoru Pariski krug. Dve slike, U čast Gistavu Morou i Izgubljeni akordi Orfeja, izrađene su za tu priliku. U Modernoj galeriji Valjevo, Ljuba je inicijator izložbe „Simbolično u srpskom slikarstvu“. Autor izložbe i pisac teksta za katalog je Branko Kukić. Putovanje na Sejšele s Mišelom Puksom. Leto u Grčkoj, posvećeno odmoru i slikanju.

2008 Sasvim lični pakao

Završava sliku Znaci potopa, započetu 2006. Svežina i prozračnost centralnog dela slike dolaze od beline platna koje je na pojedinim mestima ostalo netaknuto. Iz senki koje okružuju taj kristalni predeo nadiru glave i mala leteća bića, koja predstavljaju izgubljene duše. Istovremeno završava još jedan veliki format, Izgubljene duše, započet 2007. Treći veliki format, čiji su prvi obrisi nabačeni na platno na dan pravoslavnog Božića, izrađen je za vrlo kratko vreme. „Nešto je puklo kao gnojni čir. Platno se otvorilo u vidu pakla i ispunilo se spodobama koje lete ili propadaju u ambis.“ U svojoj svesci, Ljuba zapisuje da je ovde reč o jednom sasvim ličnom paklu, ne o onom koji je opisan u Bibliji. Slika će se zvati Put u pakao. Pred kraj godine, započinje još dve slike na sličnu temu, koje će kasnije dobiti nazive Pozivnica za pakao i Nevinost i đavolske sile. Snimanje i emitovanje televizijske emisije „Moć slike – razgovor sa Ljubom Popovićem“. Razgovor vodi Jasmina Simić. U februaru, dvonedeljni boravak na Sejšelima. Leto u selu Ksiropotami, u Grčkoj.

2009 Planetarna misija

Francuski kolekcionar Mišel Puks, koji već poseduje zbirku od oko trideset Ljubinih dela, naručuje jedan vrlo veliki format, (260×400 cm), po dimenzijama identičan sa formatom centralne slike triptiha U čast Džejmsa Džordža Frejzera, iz 1978. Platno je nategnuto na blind-ram u septembru, a prvi potezi četkom naneseni su samo nekoliko dana kasnije, dok je još bilo u horizontalnom položaju. Ljuba zapisuje da će na njemu, najverovatnije, biti naslikano nešto na temu kraja sveta, potopa, apokalipse, dolaska Antihrista… eventualno, šetnja posle smrti. Pita se da li će smoći dovoljno snage da tu sliku “istera do kraja“. Zabrinut je za svoje zdravstveno stanje. Teško se oporavlja od operacije postavljanja proteze u koleno. Bolovi koji su zahvatili sve zglobove otežavaju mu kretanje i rad. Uprkos svemu, nastavlja da radi svakodnevno jer slikarstvo je jedina stvar koja daje smisao njegovom životu, njegova „planetarna misija“. Završava vrlo senzibilnu sliku Nevinost i đavolske sile, a potom Pozivnicu za pakao. Obe postaju vlasništvo Mišela Puksa, kao što je bilo i predviđeno. Mesečarka 2 odlazi u Izrael, Isparenje, Otvaranje ponora i Ponor za nepoznate predmete u Beograd. Izrađuje istovremeno dve slike kvadratnog formata, nazvane Pozivnica za pakao I i II, na kojima se vraća jednoj od svojih omiljenih predstava: džinovskim glavama čija su razjapljena usta zapravo vrata pakla. U Modernoj galeriji Valjevo učestvuje na izložbi „Portret između realnosti i imaginacije“, osmišljenoj prema njegovoj ideji. Ista izložba predstavljena je i u Umetničkom prostoru Pariski krug, u Beogradu. Jedanaestog septembra, umire Saran Aleksandrijan.

2010 Šetnja posle smrti

Velika slika, koja je nosila radni naslov Dolazak Antihrista, dobija novi naslov — Moja šetnja posle smrti. Napreduje dobro. Ljuba više puta menja lice na jednoj od centralnih figura jer ne može da ga uskladi s opštom atmosferom slike. Ta slika za njega predstavlja „poslednje planetarno urlanje pred konačni mrak“. Primećuje da su tamna mesta na njoj ipak puna zvezda koje svetlucaju. Univerzum je taj koji je večan, ljudska bića nisu. Završava sliku Izuzetnost đavoljeg dejstva na tela. Uvrštena u kolekciju Mišela Puksa, kao i ranije kupljena Nevinost i đavolske sile, ona će ubuduće s njom činiti diptih. S naizgled nesmanjenom energijom, Ljuba istovremeno radi i na slikama manjeg formata: Plava maska i njeni posetioci, Piramidalna ljubav, Potopljena ljubav, Zamak poslednje nade, Crni zamak, Alegorija duše… U Srbiji, u Modernoj galeriji Valjevo, izložba Ljubinih starih crteža, povodom izlaska iz štampe knjige Ljuba: crteži 1952–1962. Tekst za knjigu napisao je Milenko Radović.

2011 Ima li života posle smrti

Ova godina je najviše posvećena radu na detaljima velike slike, koja dobija definitivan naslov Ima li života posle smrti. Pet središnjih figura zadržale su svežinu egzekucije iz prvih dana (s izuzetkom lica na jednoj od njih koje će, nakon nekoliko izmena, ostati zamućeno). Ljuba ih više neće dirati. One, čini se, predstavljaju sva stanja ljudskog tela između života i smrti. Centralna figura, svetla i vazdušasta, mogla bi simbolizovati dušu koja se uzdiže, ostavljajući iza sebe bolesno, natrulo telo, a podno svojih nogu ukrućeni leš. Periferni delovi slike, uronjeni u tminu, počinju da se popunjavaju malim demonima, izmučenim dušama, lobanjama, iskeženim glavama, raznoraznim čudovišnim spodobama… Ljuba nije vernik. Iz onoga što je govorio ili zapisivao može se zaključiti samo jedno: ako ima nekakvog života posle smrti, on, bar za njega, može da potraje još neko vreme samo kroz slike. U prvoj polovini godine, Ljuba radi na slikama Inventar čudnovatih predmeta i Veštac. Preko leta, u Grčkoj, nastaju Kraljica vatre (dve zapaljene kule), Usta pakla, Ostrvo izgubljenih glava, Lepotica i robot, Vatra ruševina i još dvadesetak malih formata. Na njima je često prikazano telo-svetlost u sukobu sa zlokobnim silama mraka. Džinovske glave pojavljuju se na više slika.

2012 Odlazak slike u dvorac

Slika Ima li života posle smrti je završena, vernirana, demontirana i poslata kod svog naručioca i budućeg vlasnika Mišela Puksa. Radovi na restauraciji njegovog dvorca su u toku. Kad budu završeni, dvorac Asi (Château d’ Assy) primiće u svoje okrilje najraskošniju privatnu zbirku Ljubinih dela, sačinjenu uglavnom od velikih formata. Iako pomalo dezorijentisan odlaskom svoje „slike-testamenta“, Ljuba nastavlja da radi. Za vreme njegovog letnjeg boravka u Grčkoj, nastaju slike koje će, kao i obično, biti dorađene u Parizu: Sudbina Role (omaž Anriju Žerveksu), Preobražaj, Gospodar izgubljenih duša, Invazija pre potopa, Glava Saturna… Ova godina obeležena je i učešćem na značajnoj kolektivnoj izložbi posvećenoj slikarima dadaizma i nadrealizma, „Chassé-croisé Dada — surréaliste, 1916-1969“. Inicijator izložbe i pisac teksta za katalog je Žorž Sebag (Georges Sebbag).

2013 Bez velikih formata

Jedna od retkih godina bez slika velikog formata u ateljeu. Radi na nekoliko „stotki“ (162×130 cm): Verenice iz pakla, Beli dim, Metamorfoze… Putuje u Beograd da bi prisustvovao promociji knjige Ljuba – slike iz privatnih kolekcija, za koju su tekstove napisali Nikola Kusovac, Sreto Bošnjak, Milan Komnenić i Dejan Đorić. Izdavač knjige, Umetnički prostor Pariski krug, organizuje tim povodom izložbu Ljubinih slika reprodukovanih u knjizi. Moderna galerija Valjevo priređuje izložbu kolekcije porodice Ćurković, jedne od najlepših privatnih kolekcija Ljubinih slika u Srbiji. Tekstove za katalog napisali su Ljuba i Nikola Kusovac.

2014 Brži, ekspresivniji

Počev od 2012/2013. godine, Ljubino slikarstvo pokazuje znake izvesnog „modernizma“ zbog sve brže egzekucije, sve više spontanosti i ekspresivnosti. O tome svedoče slike Žena-sova, Invazija plavih predmeta, Lepotica u metalnoj šumi, Suze pod suncem, Zverska ljubav… Žensko telo je uvek u središtu pažnje. Ono je blistavo, bestidno, preteće i istovremeno izloženo opasnostima. Lobanje i glave sa zastrašujućim grimasama su prisutne u tolikoj meri da, ponekad, ispunjavaju ceo prostor slike. Primer su Kula odsečenih glava i brojni mali formati. Ljuba učestvuje na nekoliko grupnih izložbi u Valjevu i Beogradu. Umetnički prostor Pariski krug i izdavačka kuća Paideia objavljuju zajednički knjigu o Ljubi s reprodukcijama slika i izborom tekstova. U Valjevu, izložba jedne slike, Misterija pod punom svetlošću, s reprodukcijama detalja u katalogu i tekstom Alena Vijoa. Spokojno leto u Grčkoj, obeleženo zanimljivim diskusijama s Nikolom Kusovcem.

2015 Jezovit i romantičan

Nastavljajući brz i ekspresivan način rada, kao i uglavnom jezovitu tematiku, Ljuba izrađuje slike Ogledala zaboravljenih duhova, Nečiste sile, Mrtvački ples, Beli mesec… Izuzetak od pravila su slike Stiks – reka i Tajna Crvenog mora, na kojima se mogu uočiti izvesna melanholija i romantizam, kroz koje provejava zebnja. Započinje rad na velikom formatu Carstvo Satane. U Galeriji RTS, u Beogradu, izložba jedanaest slika velikog formata. Tekst za katalog napisao je Milan Komnenić, prijatelj i veliki poznavalac Ljubinog dela, koji je preminuo tri meseca pre otvaranja izložbe. U Umetničkom prostoru Pariski krug, predstavljanje monografije Ljuba – izbor radova 1953/2015, koju su objavile tri izdavačke kuće (Pariski krug/RTS/Službeni glasnik). Odabrani tekstovi su iz pera više autora. U Valjevu su četiri Ljubine slike prikazane u okviru izložbe „Iz kolekcije Draška Milićevića“. U decembru, emisija srpske televizije RTS „Vreme (je) za elitu“, koju vodi Zorica Pantelić, u celini je posvećena Ljubi. U oktobru, iznenada umire An Tronš, istoričar i teoretičar umetnosti, Ljubina prijateljica i pisac izvanrednog teksta za jednu od njegovih monografija. Duboko potresen njenom smrću, Ljuba joj posvećuje sliku Antinea.

2016 Poslednje slike

Početkom godine, prilikom posete ateljeu, Tesa i Žak Erold predlažu Ljubi izložbu u svojoj galeriji, u terminu pred letnji odmor. Slika već ima dovoljno, preostaje samo da se završi Carstvo Satane i dotera poneki detalj na ostalim slikama. Izložba se otvara u junu i posvećena je An Tronš. Tekst An Tronš, „Ljuba – svet stolova i suterena“, preuzet iz njene poslednje knjige Hronika pariske scene (izd. Hazan), objavljen je u katalogu, zajedno s tekstom o Ljubi “Aequilibrium“, iz pera Matilde Maršan (Mathilde Marchand), i tekstom Žaka i Tese Erold, posvećenom An Tronš. Neposredno nakon otvaranja izložbe, Ljuba odlazi za Grčku. Po dolasku, bez odlaganja kao i obično, započinje rad na nekoliko platana. Vrlo brzo, međutim, zdravstveni problemi ga sve više ometaju u slikanju. Stanje se ubrzano komplikuje i hitno je prebačen u Beograd. Umire u noći između 11. i 12. avgusta. Njegov atelje u ulici Val de Grâce (dolina milosti), u Parizu, ostaće prazan u septembru, prvi put.